Ruski Avioni i Dalje Lete Sa Petokrakom

Savremena Rusija nosi jednu neobičnu kontradikciju, Sovjetski Savez je formalno nestao 1991. godine. Crvena zastava je spuštena sa Kremlja. Planska ekonomija je razgrađena. Marksizam-lenjinizam je uklonjen iz državne doktrine. Na njegovo mesto je došao oligarski kapitalizam, često haotičan i brutalan. Pa ipak, Sovjetski Savez zapravo nikada nije potpuno nestao.

On opstaje kao nostalgija i istorijsko sećanje, ali i kao temelj modernog ruskog nacionalnog identiteta. Savremena Rusija danas govori jezikom stare imperijalne tradicije kada joj to odgovara, mnogo otvorenije se oslanja na religiju nego što je to činila sovjetska država i naravno mnogo više prihvata elemente zapadnih ekonomija nego što je to sovjetski sistem dopuštao. Ali kada želi da izrazi veličinu, žrtvu, naučni napredak, vojnu moć ili osećaj istorijske misije - Rusija i dalje instinktivno poseže za sovjetskim simbolima, sovjetskim sećanjem i sovjetskim legitimitetom, a u skorije vreme kada predsednik Putin govori o ustrojenju ekonomije on se sve više osvrće na gosplan, uspehe kineskog socijalizma pa čak i zapadni kejnzijanizam - sve socijalističke forme upravljanja ekonomijom. To nije slučajnost jer na mnogo načina, današnja Rusija podseća na postsovjetsku kuću koja i dalje stoji na sovjetskim temeljima. Nameštaj je promenjen. Neke prostorije su renovirane. Novi stari vlasnici su stigli. Ali noseći stubovi i temelji ostali su izrazito sovjetski.

Ova činjenica posebno je neprijatna za liberalni trijumfalizam devedesetih godina, koji je predviđao da će Rusija posle raspada komunizma postepeno postati standardna demilitarizovana atlantska kapitalistička demokratija gde priču vode berza i oligarhija. Umesto toga dogodilo se nešto mnogo složenije. Kolaps Sovjetskog Saveza nije proizveo masovno odbacivanje sovjetskog iskustva među ruskim stanovništvom. Naprotiv - haos devedesetih rehabilitovao je sovjetski period u očima miliona ljudi. Razlog za to je pre svega materijalan. Za obične građane Rusije, sećanje na Sovjetski Savez nije apstraktna ideološka rasprava između marksizma i kapitalizma, socijalizma i liberalizma. On je povezan sa industrijalizacijom, stanovanjem, obrazovanjem, naukom, društvenom mobilnošću i transformacijom jedne pretežno agrarne zemlje u supersilu sposobnu da se takmiči sa najvećim silama svetske istorije. Bez obzira na legitimne kritike sovjetskog sistema, kojih apsolutno ima, i kojih je ruska populacija svesna, njegove razvojne sposobnosti ostaju istorijski ogromne - 1961. Jurij Gagarin je postao prvi čovek u svemiru, 1934. kada je rođen SSSR je tek krenuo da prelazi sa dvokrilaca 1910-ih na moderne avione - činjenica takvog brzog napretka SSSR nije napustila um naslednika te zemlje.

Sovjetska ekonomija je iz zemlje razorene građanskim ratom, invazijama, nepismenošću i infrastrukturnom zaostalošću stvorila industrijsku i naučnu silu u okviru jedne istorijske generacije. Elektrifikovala je ogromne teritorije, izgradila tešku industriju gotovo od nule, stvorila jedan od tehnički najobrazovanijih naroda sveta i razvila strateške sektore od kosmičkog programa do nuklearne energetike, malo ljudi van Rusije i postsovjetskog prostora danas zna da su prvi mobilni telefon i ekrani na dodir - sovjetski izumi.

Savremena Rusija i danas živi unutar tog nasleđa. Njene energetske mreže, industrijski koridori, vojno-industrijski kompleksi, železnice, naučni instituti i veliki deo urbanog razvoja dominantno su izgrađeni tokom sovjetskog perioda. Mnogi gradovi koji danas predstavljaju okosnicu ruske industrijske moći ili su potpuno izgrađeni ili su masovno prošireni upravo pod socijalističkim planiranjem. Čak i sektori koji danas funkcionišu kroz tržišne odnose često i dalje zavise od infrastrukture nastale u periodu centralno planirane ekonomije. Ljubitelji vojne tehnike znaće da je T-90M, dragulj ruske vojne tehnike, sovjetski dizajn, i da Ruske strateške sile i dalje lete na sovjetskim Tu-95 i Tu-160 bombarderima.

To nije samo istorijska zanimljivost, već ozbiljan politički faktor. Kada je Vladimir Putin raspad Sovjetskog Saveza nazvao velikom geopolitičkom katastrofom, mnogi na Zapadu su to tumačili isključivo kao poziv na nekakav ekspansionizam. Međutim, značenje te izjave bilo je mnogo dublje. Katastrofa nije bila samo gubitak teritorije, već razaranje integrisanog ekonomskog, socijalnog i civilizacijskog sistema koji je decenijama uništio živote miliona ljudi, oslabio i ponizio državu i doveo do masivnog rasta u kriminalu i negativnim socijalnim pojavama kao što su zavisnost od droge. Kada proslavlja i uzima zasluge za raspad SSSR-a i napada Putina što žali za nezapamćenim žrtvama 90-ih u Rusiji, Zapad ne shvata da budi veliki bes u narodu koji nije radostan da vidi njihove suparnike kako likuju nad tom katastrofom.

Ne mora se idealizovati sovjetski sistem da bi se razumelo zašto je njegov raspad za mnoge predstavljao traumatično iskustvo. Tranzicija ka oligarskom kapitalizmu tokom devedesetih donela je industrijski kolaps, demografski pad, uništenje štednje, masovno siromaštvo i privatizacioni haos. Čitavi proizvodni sektori nestali su gotovo preko noći. Životni vek je opao. Organizovani kriminal eksplodirao. Strateška državna imovina završila je u rukama male grupe ekstremno bogatih pojedinaca.

Za veliki deo stanovništva to nije izgledalo kao „oslobađanje“, već kao nacionalno rasulo. Upravo zato je savremeni ruski patriotizam evoluirao u specifičnom pravcu. Umesto da se definiše kroz negativni antisovjetski identitet i da rehabilituje fašiste ili postane rasistički, kao u nekim delovima istočne Evrope, Rusija je postepeno integrisala sovjetsko nasleđe u širi nacionalni narativ. Pobeda u Drugom svetskom ratu postala je gotovo sveta državna mitologija, momenat kada je ruski građanski rat završen i kada se ceo Ruski narod ujedinio da spreči genocid i hitlerov satanistički rat.

Sovjetska naučna dostignuća postala su simbol nacionalne časti i ponosa. Industrijalizacija je postala dokaz istorijske snage i sposobnosti Rusije da se kroz istoriju brzo modernizuje. Čak i mnogi građani koji nemaju nikakvu posebnu vezu sa komunističkom ideologijom i dalje sovjetski period povezuju sa dostojanstvom, stabilnošću i kolektivnim smislom - momenat kada je Rusija americi mogla da zabrani prilazak Kubi i da garantuje bezbednost mnogobrojnim državama koje su se oslobodile od evropskog kolonijalizma.

To objašnjava jednu od najčešće pogrešno shvaćenih karakteristika današnje Rusije: njena vladajuća elita selektivno kritikuje određene aspekte sovjetske prošlosti, ali istovremeno snažno zavisi od sovjetskog legitimiteta. Savremena ruska država istovremeno slavi pravoslavlje i Crvenu armiju. Obnavlja carske simbole dok zadržava sovjetske vojne rituale. Kritikuje Lenjina u pojedinim kontekstima, ali veliča sovjetsku pobedu nad fašizmom. Prihvata milijardere, ali zadržava visok stepen državne kontrole nad strateškim sektorima ekonomije - mnogo veći nego u mnogim zapadnim kapitalističkim državama. Ova kontradikcija zapravo nije kontradikcija ako istoriju ne posmatramo kao čistu smenu jednog sistema drugim. Društva nose institucionalno pamćenje kroz epohe. Stare strukture opstaju unutar novih formi.

Današnja Rusija ne želi da bude obnovljeni Sovjetski Savez, ali nije ni potpuni raskid sa sovjetskom civilizacijom. Ona je hibridna država čiji su geopolitički refleksi, industrijske ambicije, vojna kultura i nacionalna psihologija duboko oblikovani sovjetskim iskustvom.

Čak i simbolika to otkriva. Postoji nešto gotovo ironično - i pomalo duhovito - u činjenici da ruska avijacija i danas leti pod crvenim petokrakama i da na kremlju i dalje sija petokraka. Naravno, mogu se ponuditi tehnička ili istorijska objašnjenja. Ali simbolika je previše očigledna da bi bila slučajna. Više od tri decenije nakon raspada Sovjetskog Saveza, jedan od glavnih vojnih simbola ruske države ostala je crvena zvezda. Metafora se praktično sama nameće. Oligarsi mogu posedovati jahte po Dubaiju. Biznismeni mogu govoriti jezikom tržišta. Politička elita može isticati nacionalizam više nego socijalizam. Ali kada motori polete i lovci uzlete, oni i dalje nose sovjetske zvezde preko neba. Ne zato što je Rusija tajno ostala komunistička država, već zato što je sovjetsko istorijsko iskustvo preveliko civilizacijsko dostignuće da bi bilo potpuno odbačeno, a očigledno je da kapitalistički sistem uvezen 90-ih nije sposoban da je nadmaši. Savremena ruska država to razume, čak i kada to ne može otvoreno da formuliše u ideološkom jeziku.

To takođe objašnjava zašto ruski politički diskurs i dalje naglašava suverenitet, strateško planiranje, tehnološku nezavisnost i snažnu državu, umesto čistog neoliberalnog ekonomskog dogmatizma. Sovjetsko iskustvo nije ostavilo iza sebe samo fabrike i spomenike. Ostavilo je očekivanje da država mora imati razvojnu funkciju.

Društvo koje je generacijama živelo kroz velike projekte kolektivne mobilizacije teško može potpuno prihvatiti ideju da se nacionalni razvoj prepusti isključivo logici privatnog profita ili stranog kapitala. Čak i posle decenija kapitalizma, ruska politička kultura i dalje vrednuje industrijsku samostalnost, vojnu proizvodnju, infrastrukturu, nauku i tehničko obrazovanje na način koji se značajno razlikuje od finansijalizovanih zapadnih ekonomija.

Savremena ruska elita nasledila je državu čiji su industrijski, vojni i naučni temelji nastali kroz socijalističku modernizaciju. Veliki deo današnje ruske moći - uključujući vojno-industrijsku otpornost i energetsku infrastrukturu - teško je zamisliv bez ogromne razvojne mobilizacije sovjetskog perioda. Istorija ostavlja sediment srazmerno, Jeljcin je pregažen i zaboravljen, ali Staljinove zgrade i dalje stoje.

I možda je upravo to najveća ironija sovjetskog nasleđa. Sovjetski Savez je nestao kao politički sistem, ali mnoge pretpostavke koje je ugradio u rusko društvo preživele su njegov raspad. Ideja da velika država mora industrijski da se razvija, tehnološki napreduje, obrazuje stanovništvo i štiti sopstveni suverenitet nije nestala sa Komunističkom partijom. Naprotiv, ona je postala deo samog ruskog patriotizma.

To ne znači da je savremena Rusija socijalistička država i da je treba gledati kao čist produžetak SSSR-a. Očigledno nije. Društvena nejednakost je ogromna. Oligarska moć ostaje značajna. Tržišni odnosi dominiraju velikim delovima ekonomije. Radnička klasa trpi pritiske karakteristične za savremeni kapitalizam. Za milione ljudi, Sovjetska epoha tokom koje je njihova zemlja dostigla najveći međunarodni ugled, naučni prestiž, industrijsku snagu i društvenu mobilnost, nastavlja da oblikuje percepciju sadašnjosti, zato je jedan od bitnih aspekata Putinove vlasti neutralan odnos sa Komunističkom partijom, što je interesantan podatak.

Možda je zato pravo pitanje mnogo šire od same Rusije. Koliko još država širom sveta danas formalno živi u jednom sistemu, dok njihove institucije, infrastruktura, kolektivna psihologija i osećaj nacionalnog dostojanstva i dalje počivaju na nasleđu nekog prethodnog društvenog modela? Koliko savremenih država zapravo funkcioniše na temeljima epoha koje su nominalno odbacile, ali nikada nisu zaista prevazišle? I da li istorijski sistemi zaista nestaju onda kada su uništeni politički - ili nastavljaju da žive kroz beton, fabrike, navike i kolektivna očekivanja čitavih društava koje nisu zaboravile prošlost a nisu očarane sadašnjošću?